Na vrhu Evrope

Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Grbovića, Savovića i ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, Partizan je pred sezonu 1991./92. stvorio novi mladi tim, čije su nove zvezde bili Aleksandar Đorđevic i Predrag Danilović. Uprava je za trenera izabrala dotadašnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Željka Obradovića, koji je dobio pomoć kakvu je samo mogao da poželi. Na mesto stručnog savetnika došao je nekadašnji trener i igrač Partizana, vrhunski evropski košarkaški stručnjak, profesor Aleksandar Nikolić. Uz punu podršku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom započeo izuzetno ozbiljne pripreme.

Ubrzo je mladi trener Obradović istupio u javnost sa nekim izjavama koje su se mnogima činile nerealnim. Tvrdio je da Partizan opet ima izuzetno jaku ekipu, da je novi tandem Đorđević – Danilović najbolji bekovski par u Evropi i da njegov tim u Evrpskoj ligi neće biti autsajder.

Ispostavilo se da je Obradović bio u pravu, iako se na Partizan te 1991. godine obrušila još jedna nevolja: FIBA je, zbog rata u Hrvatskoj, ekipama sa teritorije bivše SFRJ naredila da svoje utakmice kao domaćini moraju da igraju u inostranstvu. Beogradski "crno-beli" su se opredelili da budu "domaćini" u madridskom predgrađu Fuenlabradi. To se pokazalo kao dobra odluka – već posle prve utakmice u Evro-ligi, bilo je jasno da ce se Partizan u Španiji osećati kao kod kuće, jer je španska publika na najlepši način podržala mladu ekipu.

Tako je počela velika Partizanova "odiseja" po Evropi. Ekipa Željka Obradovića je u ubitačnom ritmu evropskih i domaćih utakmica prevaljivala hiljade kilometara u samo nekoliko dana. Ali Obradovićev tim iz utakmice u utakmicu igrao je sve bolje.

Takmičenje u grupi u Evroligi Partizan je zavrsio na četvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. To je značilo da će Partizan u odlučujućim utakmicama za plasman na Fajnal for, igrati sa bolonjskim Virtusom (te godine slavni klub nosio je ime Knor). Bolonjezi su imali snažan tim predvođen bivšim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ali, Đorđević, Danilović, Nakić, Stevanović, Dragutinović, Rebrača, Šilobad, Koprivica, Lončar i Šarić u tri utakmice bili su bolji i, po drugi put u istoriji Kluba, izborili su plasman na Fajnal for koji se te 1992. održavao u Istanbulu.

Najveći uspeh u istoriji KK Partizan, osvajanje titule prvaka Evrope, ostvaren je na Fajnal foru u Istanbulu aprila 1992. godine. Do podviga je stigla ekipa čiji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (revanš četvrtfinala protiv Knora).

Na Fajnal foru u istanbulskoj dvorani "Abdi Ipekci" Partizan je pobedio, u tom trenutku dva najjača evropska sastava – u polufinalu milanski Filips i u finalu Huventud iz Badalone. Svi ljubitelji košarke još uvek pamte čuvenu trojku kojom je Aleksandar Đorđevic u poslednjim trenucima finalne utakmice sa Huventudom (71:70) Partizanu doneo titulu evropskog prvaka. Najblistavija sezona u istoriji Kluba upotpunjena je trijumfom u domaćem šampionatu i Kupu